PREKARIZACIJA RADA I PREKARIJAT KAO POSLEDICE SAVREMENOG RAZVOJA

Abstract

U ovom radu se polazi od teze da savremeni period obeležavaju rapidni naučno-tehnološki razvoj, enorman populacioni rast i uspon neoliberalizma. Ovi globalni procesi rezultiraju promenama u klasno-socijalnoj strukturi, strukturi rada i, posledično, uvećavanjem društvenih nejednakosti. Kad je reč o strukturi zaposlenosti, prirodne posledice ovih procesa su porast nezaposlenosti, fleksibilizacija i prekarizacija rada i pojava i omasovljavanja prekarijata kao nove društvene grupe. Burdije je prvi ukazao na praktični i teorijski značaj prekarijata mada je Stending najuticajniji autor koji je oko ove teme napravio najozbiljniju studiju oko koje se razvila živa polemika. On ga određuje kao „opasnu“ klasu, a kao glavnu odrednicu mu daje nedostatak sigurnosti vezane za rad i identiteta zasnovanog na radu. Danas prekarni rad izlazi iz okvira tipičnog rada a granica između zaposlenosti i nezaposlenosti potaje sve tanja i ponekad teško prepoznatljiva. Rezultat toga je opšta nesigurnost. Prekarijat čine svi oni koji nemaju redovan posao i redovna primanja: radnici na određeno vreme, na privremenim i povremenim poslovima, zaposleni po ugovoru, na projektima, sa skraćenim radnim vremenom, sezonski radnici u poljoprivredi i slični. Iz ovog se vidi da je prekarijat socijalno heterogena grupacija te da ne može biti smatran klasom. Njega čini široki raspon: od sezonskih radnika u poljoprivredi do tzv. Akademskog prekarijata – vrhunskih stručnjaka angažovanih na projektima. Problem je u tome što prekarni radnici najčešće trpe intenzivan rad za relativno nisku zaradu. Već sada je prekarijat postao masovna pojava sa tendencijom da u doglednoj budućnosti nastavi da se širi. To će, potencijalno, stvarati nove, globalne, socijalne probleme za koje je potrebno tražiti globalna rešenja.